(375 svega rijeci u ovom textu)
(2800 Puta Citano)   

JEDNA PRAZNINA KOJA BOLI……….

Dobio sam posao u Banja Luci mjesec dana prije nego sto ce Alma roditi , naravno tada bez banke u dzepu nismo mogli ni seliti iz Prnjavora , ni tu ostati. Jedino je bilo moguce da idem da zaradim prvu platu dok se dijete nerodi a Alma je rijesila da ide kod svojih roditelja i da tamo u Derventi rodi. U tom momentu jedino rjesenje koje smo imali i tako smo i postupili.

 Na ja, posao je bio sve ali ne lagan  slepere istovarati kopati kanale ali morao sam. Bilo bi mi sigurno lakse da je Alma bila tu i to mi je jos teze padalo sto smo bili odvojeni ali nije bilo drugog izlaza.

Neznam kako da vam objasnim ali kad ste sa nekim dvadeseticetiri sata na dan I poslije posla dodjete kuci,  nema moje Alme,  to je nesto kao da mi je neko otkinuo dio mene , jedna praznina koja boli a nista se nemoze uraditi .

 Jos gore je bilo navece kad  legnem sam i kao da cekam da se Alma kao mali mangup prisunja uvuce se kod meine i stavi mi glavu na rame. Vatra polako pucketa I plamen se gasi u peci I kao da cujem da me opet pita hoces li me ovako voliti uvijek I kad ostarimo?

Bili su to teski dani za oboje kad ceznes za jednim pogledom , za jednim zagrljajem za necim sto imas a nemas.

Ujutro sam ustao , vikend je bio I telefon zazvoni , njeni mi roditelji mi javljaju da je otislau bolnicu da rodi , udarac, radost , zelja, briga ,pakujem se moram ici za Derventu ajjjj  sto nemam avion ali eto I bus je tu.

Sjedam u autobus gledam kako ljudi zure svako na svoju stranu I znam volicu te I kad ostaris samo ne ovako – nego jos vise.

Eto zasad toliko a kako je bilo sa bebom to cemo drugi puta…………..

Pozdrav za sve