(983 svega rijeci u ovom textu)
(1286 Puta Citano)   

ZASTO SU SVI RASTANCI UVIJEK TUZNI

Dani u  Samoboru na mome prvom samostalnom gradilistu prosli su brzo sto se kaze kao dlanom o dlan. Zavrsio sam radiliste , radnike poslao kuci a ja ostao jos da cekam nadzornog organa pa da mi potpise da je posao gotov. Kad pokupim sve potpise i sredim knjige mogu i ja polako nazad kuci. Kad razmislim o svim tim sedmicnim odlascima i dolascima mogu reci bilo je lijepo opet. Sedmice su tako brzo prolazile jer se sve svodilo na posao i spavanje sto radnici znaju reci radno odijelo i pidzama. Bilo je lijepo i dolaziti kuci kad znas da te neko ceka. Ne onako samo docekuje nego stvarno te pozeli i nestrpljivo ceka.

Sve se nekako bilo uhodalo tako da je Danijel obicno cekao na kapiji u petak navece pa kad me ugleda na kraju ulice trcao je prema meni i skakao mi na ledja. Obicno sam imao uvijek sa sobom i moju torbu ali bez obzira koliko je torba bila teska morao sam ga nositi do kuce na ledjima. Kad sam dolazio do kuce Alma je vec zakuhavala kafu. Kad Danijel povice bio je signal – stavljaj vodu za kafu a kad cuje kapiju koja je uvijek skripala ma kako bila podmazana zakuhavala je kafu.

Poslije kafe sam vjerovali ili ne uvijek isao podmazati tu nenormalnu kapiju koja me tako nervirala ali nista nije vrijedilo jer je do iduceg dolaska opet skripala. Na kraju sam ipak ja odustao , nije islo i gotovo a zasto pojma nemam ali kako se kaze pametniji popusta.

Sve sam potpise skupio i predao gradiliste ispravno. Ostalo je par sitnica na koje je nadzorni imao primjedbu a to je da se par prozora dihtuje sa silikonom. Posto sam sve radnike raspustio to sam sam poravio. Umalo neupadoh par puta sa prozora ali sam zavrsio i od tada nikada vise nisam sve radnike odjednom pustio kuci nego je uvijek neko ostao samnom do kraja. Dosao sam kuci nesto kasnije nego obicno. Moje prvo gradiliste uspjesno je zavrseno.

Covjek se pita hocu li ja to znati , hocu li ja to moci ali eto sve se dobro zavrsilo pa mi je kamen pao sa srca. Javio sam se u firmu i svu dokumentaciju predao a onda su me da nekazem obradovali. Moj iduci teren rece mi sef na more , Porec. Ma lijep je to grad reko a jel ja bas moram tako daleko imati gradiliste. Ma neces imati jedno gradiliste nego pet , obradova me sef tako da mi se sve okrenulo oko mene.

Objasni on meni fino da je to samo petstotina i pedeset kilometara odavde i direkt namoru. Kaze mozete biti sretni da cete na trosak firme jos namore ici i kupati se nedeljom. Pa sto nedeljom priupita ga ja. Pa kaze jednom mjesecno smijete dolaziti sa firminim autom kuci a ako necete da se kupate nedeljom , vasa stvar idite pa radite. Aj reko srece , godinu dana na moru citav sam zivot to samo sanjao. Gledam ga onako malog i debelog najradije bi mu opalio jednu ali sta ces sef je.

Ostajem kod kuce sedam dana da sve priprepim pa opet na teren. Sad mi jos teze pada da i Almi to sve objasnimali sta cu kad je tako a i koga ce poslati ako ne najmladjeg koji se pokazao da zna svoj posao. Tako je to inace u zivotu mac sa dve ostrice.

Sedam dana je brzo proslo kod kuce. Ujutro sam rano ustao , bila je jos noc , poljubio Daniela u snu. Samo se promeskoljio i okrenuo na drugu stranu. Popili smo ja i Alma kafu jos prije svitanja. Bas su ti odlasci cudni. Sjedimo i pijemo kafu a pored toga sto imamo stotinu stvari reci jedno drugom nekakva se tisina uvijek uvuce.

Znam da moram ici ali mi je to nekako dugo tih dvadesetipet dana , vjecnost za mene. Vidim i Alma se nesto skupila. Samo sto smo krenuli nekakav normalan zivot opet smo rastavljeni , a taman smo se na taj ritam privikli.  Nadam se da ce se i to jednom zavrsiti , ti stalni odlasci i dolasci pa da jednom budemo stvarno skupa i dan i noc. Vatra pucketa , mjesamo kafu ,tisina odlaska uvlaci se u sobu.

Ma sta si se sad skupila , pokusavam sad ja da razbijem tu tisinu i da budem hrabar. Trgni se nije to nista brzo ce proci , probao sam to iz cuga da izgovorim. Opet je bolje nego u vojsci sto je bilo a osim toga da sam svaki dan tu dosadio bi ti pa bi me jos istjerala da tu kapiju podmazujem.

Ustala je polako , obisla oko stola i sjela mi u krilo. Zagrlila me je a glava joj je klonula na moje rame. Zagrlio sam je a nesto mi se bas skupilo , pa zar opet rastanak pomislih. Koliko mi je prijao taj zagrljaj toliko mi je i tesko bilo ali povratka nije bilo , moramo dalje. Stavljam svoju torbu u auto i vracam se jos jednom do vrata. Snuzdila se Alma , tuga u pogledu , zagrljaj , poljubac. Nemoj brzo voziti i javi se kad stignes rece i spusti glavu na moje rame.  Zagrlio sam je jace , poljubac je bio kao prvi.

Zasto su rastanci tako tuzni. Zasto se srce cijepa a dusa boli. Zasto niko nevoli da se rastaje a opet se rastajemo. Zasto mi je uvijek kad negdje idem tako prokleto tesko. Zasto te uopste toliko puno volim.

Jos uvijek je mrak i vozim se niz ulicu dalje i dalje. U retrovizoru vidim jednu sijenku na kapiji. Jos uvijek osjetim zagrljaj i tvoju glavu na mom ramenu. Sjenka na kapiji se smanjuje , postaje sve manja i nestaje polako , opet sam sam u ovoj noci….