(882 svega rijeci u ovom textu)
(1315 Puta Citano)   

ZELIM DA SE BUDIM STOBOM

Godinu dana je proslo i neznam da li da kazem brzo ili sporo ali Porec se zavrsio. Bilo mi je drago jer je sve tako proslo i dobro se zavrsilo. Ostala je samo jos jedna stvar da se obavi. Htio sam da se oprostim sa mojim vjernim pratiocem sa kojim sam provodio svaku nedelju. Pred sam odlazak kupio sam mu peceno pile i otisao na dok da ga potrazim. Cekao sam ali uzalud. Nije se pojavio taj dan. Bilo mi je malo cudno ali posto nedelja nije bila da tako kazem , razumio sam.

Onda mi je napamet palo da odem i pogledam na groblje. Tamo sam ga nasao. Ostavio sam mu pile i popricao sa njim kao da me razumije. Oprostio sam se od njega kao od starog druga. Ustao  sam krenuo ka hotelu kad sam u daljini cuo zavijanje. Moram priznati da mi se koza najezila. Zavijanje sa groblja.  Nemogu vam opisati kako mi je tesko bilo ali izgleda da je sve razumio sta sam mu rekao.

Po dolasku sa terena sam sa svojim sefom popricao moze li me ostaviti malo u blizini da radim a ne da uvijek budem na najdaljem terenu. Nije me ni saslusao nego mi je odmah dodijelio Sarajevo i to tri radilista. Kad sam to ispricao Almi  ostalo nam je samo jos da zakljucimo da ce me vjecito tako tretirati. Mozda ne vjecito ali dok god budem najmladji u firmi a primali nisu vise nikoga , to nije bilo dobro za mene.

Dogovorili smo se Alma i ja da cu ta tri mjeseca u Sarajevu izdrzati a onda cemo traziti bilo sta samo da smo zajedno. Da se ponovo budimo skupa , da ustajemo skupa , da disemo skupa. Trazili smo obadvoje za mene posao ali bezuspjesno. Tri mjeseca su prosla i Sarajevo se zavrsilo i opet se nalazim kod sefa. Ovaj puta me salje negdje u Sloveniju , bogu izaledja , neznam vise ni kako se selendra zvala.

 Znam samo da su htjeli da pet stocnih hala zavrse.  Pokusam da malog debeljucu koga smo nazivali sefom nekako nagovorim da mi nesto drugo da. Uspio sam samo da pozuti pa pocrveni i kad mu je skoro para na usi posla sistati morao sam se blago izgubiti da nebi opet propusio ili bi dobio  tu pepeljaru zracnom postom sto mu stoji kao ukras na stolu.

Slucajno sam procitao u novinama da traze portira. Rekao sam Almi da idem i za portira ali necu vise da dozvolim da me sutaju kao probusenu loptu. Bile su tu i nocne smjene ali nema veze bar mogu svaki dan da budem kod kuce. Posao sam dobio i posao da radim kao portir. Jedva su me pustili iz stare firme. Morao sam da pretrpim govoranciju kod glavnog sefa da nekazem ribanje. Pokusao je sve da ostanem kao nemaju koga sad poslati , pa kad je vidio da nepali nece mi dati radnicku knjizicu i tako dalje. Napokon je i on izgleda uvidio da nista nevrijedi pa me pustio.

I tako sam ja otisao da radim na radno mjesto sa osnovnom skolom. Plata je bila puno manja ali i to mi je vrijedilo samo da budemo skupa. Ubrzo su novi sefovi shvatili da ja imam malo vise nego osnovnu skolu. Tu je bila nesto kao gradjevinska grupa za odrzavanje i sada su prvi puta pokusali nesto sami da naprave. Tu su posli mene da angazuju da im crtam planove i sracunavam armaturu. Naravno sve za portirsku platu.

Sve bi bilo fino da je malo i potrajalo ali ubrzo dodje covjek cija je kuca bila kod nas. Saopstio nam je da ce njemu biti potrebna kuca i da ako mozemo za mjesec dana da iselimo.  Cuj ako moze , pa sta nam je drugo preostalo nego da pristanemo. Posteno nas je primio i hocemo da dokraja posteni ostanemo. Vidim da je i njemu bilo malo nezgodno da nam to kaze pa smo ga na kraju jo mi posli tjesiti.

Trazio sam svaki dan stan , hodao sam i pitao , kupovao novine , raspitivao se i nista nisam nasao. Poslije nocne smjene sam posao ulicum po ulicu , kucu po kucu obilaziti. Jednostavno sam zvonio po redu i ako oni neizdaju pitao da li nekohg znaju da ima stan. Sve je bilo bez uspjeha. Prodjose tri sedmice i nista nisam nasao a bukvalno sam svaki dan trazio. Nasao sam par stanova cija je stanarina bila tolika da mi moja plata nije bila dovoljna i par gdje je vlaga bila do koljena.

Vrijeme je prolazilo i polako nas je hvatalo ocajanje , moramo napolje a nemamo gdje. Sjedimo ja i Alma i neznamo vise stacemoa za sedam dana moramo iseliti. Onda sam se sjetio stare bakine kuce u Prnjavoru. Slozili smo se da pitamo moga oca da se tu uselimo jer nismo drugog izbora imali. Za posao nema veze jer cemo traziti nesto a u medjuvremenu cemo putovati.

Nekako mi je to licilo na pocetak ali drugog izlaza nismo imali , morali smo pokusati. Sada nam jos samo ostaje da sacekamo odgovor a ako bude negativan , neznam , onda stvarno neznam......