(973 svega rijeci u ovom textu)
(948 Puta Citano)   

ZAR JE UVIJEK BOL TA KOJA NAS VRACA U STVARNOST

Otac je obavio razgovore sa dvoje djece koji su bili u Banja Luci i oni su pristali ali da im se odmah isplati koliki je njihov dio. To mi baš nije bilo u planu ali eto dali su pristanak. Još je ostalo da odemo kod toga rodjaka koji je živio u Prnjavoru i da sa njim porazgovaramo. Došli smo kod njega i ispricali mu da su svi dali svoj pristanak da možemo poceti graditi. On nam odgovori bez razmišljanja i direkt u lice da svoj pristanak neda.

Priupitao sam ga a zašto je tako odlucio jer niko drugi nema ništa protiv nego samo on a bez pristanka sviju nemožemo ništa poceti. Nije cekao ni trenutka pa nam je odmah dao odgovor što mi je pokazivalo da je vec odavno bio spreman na ovo pitanje. Kaže imace i on jednog dana dijete pa možda poželi da sebi tu nešto sagradi. To me je i pogodilo baš – jednog dana i ono možda , što je u mome prevodu znacilo eto nedam ti pa gotovo. Najinteresantnije je to što od djeteta ni pojma nema a meni sada sve propade.

U momentu mi se srušiše svi snovi. Nije vrijedilo što smo od sviju dobili saglasnost jer njegova jedna petnaestina nam je sve zablokirala. Tada sam se baš zapitao pa jel mora sve u životu da mi bude tako teško. Što god planiram da mi se samo sa teškom mukom ostvari. Svi snovi popadaše u vodu. Sve želje i sva nadanja su se jednostavno u prašinu pretvorila.

To mi je bila samo jedna potvrda da sa tom djecom netreba uopšte u kontakt stupati jer su se svi izgleda po prirodi bacili na majku , na onu ženu što mi je strica ubila. Sad mi je još jasnije kako je on to mogao tako brzo i bez razmišljanja odgovoriti , imao je spreman odgovor. Što moj brat kaže debela i zla a ja dodam još pakosna i ubica ali šta je tu je takvi dugo žive jer im je pakost duševna hrana.

Sjecam se dobro da smo se super slagali kao djeca a i kao momci a sada mi je jedini rekao ne. Jedan dogadjaj mi je još uvijek u glavi. Bila je nova godina i slavilo se kod njega kod kuce. Svi su se razišli i nas dvojica smo ostali sami. Nastavili smo piti crno vino ždrijepceva krv mislim da se zvalo. Tamo negdje iza ponoci nam je nestalo vina pa smo krenuli da vidimo jel išta otvoreno da kupimo još koju litru.

Bili smo baš pod gasom jer je svaki popio oko litre vina ali nama je bilo malo. Kada smo izašli napolje pocelo je da nas nosa lijevo desno da smo se i samo cudili otkud toliki vjetar. On je preletio preko trotoara a ja i preko njega i preko trotoara. Kad smo ustali zakljucili smo da je najbolje da se držimo skupa i tako nastavimo traženje. To je bilo prvi puta da me vino tako uhvatilo ali bili smo mladi a i nova je godina pa smo malo pretjerali.

Krenuli smo mi prema dragstoru koji je radio citavu noc. Kada smo došli tamo gdje je trebao dragstor da stoji na naše veliko iznenadjenje odjednom ga nije bilo tu. Ko da je u zemlju propao a morao je biti pred nama. Samo neka livada je tu. Ili su ga premjestili ili su ga srušili konstatovali smo i krenuli da ga dalje tražimo. U treženju se dogodilo da se livada par puta digla pa nas lupila u glavu ali mi nismo odustajali.

Tražeci prodavnicu naišli smo na neku usku betoniranu stazicu i krenuli po njij jer se nekako lakše hodalo. Onda se odjednom na sred te stazice pred nama preprijeci nekakva ograda. Ma ograde juce još nije bilo tu konstatovali smo. Pokušali smo da je zaobidjemo lijevo desno ali nije išlo , ko da su je napravili samo da nama smeta. Puni vina i ozbiljnosti konstatovali smo da se cudne stvari dogadjaju nocas u ovom gradu. Citave zgrade nestaju a ograde se pojavljuju nasred livade.

Odlucili smo cvrsto da se odmah ujutro žalimo predsjedniku opštine. Sada pošto nismo mogli da zaobidjemo ogradu dogovorili smo se da je preskocimo pa cemo dalje. Uspjeli smo nekako preskociti gurajuci i pomagajuci jedan drugoga. Najgore je bilo prebaciti se preko vrha jer je tu bila bodljikava žica. Malo smo se izgrebali , hlace sredili da su bile samo za baciti ali smo uspjeli da se prebacimo.

Išli smo dalje i došli do kraja livade. Tu je bila neka zgrada ali to nije bio naš dragstor. Tada se odjednom upališe reflektori tako jaki da ništa nismo vidili. Poceše sirene da zavijaju , psi zalajaše , odnekuda naletiše neki uniformisani i opkoliše nas sa svih strana. Sada smo se i mi prepali gdje smo mi to greškom upali. Odmah smo zakljucili da je bila greška što smo onu ogradu preskocili ali su sami krivi što su je tamo postavili na sred puta.

Kasnije smo saznali da je to bio vojni pogon pa smo još i dobro prošli. Eto to je bio moj jedan doživljaj sa tim rodjakom. Jedan od mnogih a njega sam uvijek smatrao za dobrog kolegu. Najgore je u životu bas to što ti zabije nož u ledja baš onaj od koga to najmanje ocekuješ. Tako je i sa mnom eto bilo u ovom slucaju jer nisam ni pomislio da on to može uraditi.

Ma vec smo se navikli Alma i ja da se prvi macici u vodu bacaju. Samo moram priznati kad se tako nesto dogodi uvijek zaboli i na to se nikada necu moci navici.

Izgleda da je uvijek bol ta što me uvijek  vraca u stvarnost.