(1272 svega rijeci u ovom textu)
(1149 Puta Citano)   

ULOŽILA JE SEBE KAO ZALOG

Vijest da se djed razbolio i da su ga odvezli u Banja Luku nije bila jedina koja nas je docekala. Na televiziji smo to vece culi da se proglašava vanredno stanje u Jugoslaviji. Pokazivali su snimke kako je kolona mladih vojnika tek regrutovanih napadnuta od strane Slovenacke paravojne formacije. To je bila mlada vojska i još nisu imali bojeve municije kod sebe nego samo puške. Kad sam vidio tu djecu od osamnaest do dvadeset godina kako su preplaseni došlo mi je baš nekako teško.

Možda zato što sam i ja imao sina i u tome trenutku pomislio , šta da je to moje dijete. Moram napomenuti da je tada sastav bio totalno nacionalno izmješan. Još su tu vece objavili imena poginulih cto je još gore bilo jer ta djeca nisu imala municije. Pucano je po njima pa su onda zaustavljeni i vraceni bez oružja nazad. Palo mi je napamet da je u tim slucajevima najbolje još poslušati neku drugu stanicu  na televizoru pa onda ustanoviti jeli to istina ili ne. Novinari su uvijek željni senzacija pa ponekad i pretjeraju.

Poslušali smo Zagreb i jako slicno su javili a onda smo okrenuli na Ljubljanu. Tu smo culi da su uspješno vracene jedinice JNA na polazne položaje poslije kratkog puškaranja. Broj mrtvih se nije baš slagao ali to je bilo normalno jer je svaka strana imala razloge za svoju istinu. Šta covjek da pomisli u takvim trenutcima. Obicno smirice se to i nece doci kod nas. Mislim da je to bila misao i mnogih drugih a ne samo kod mene.

Sutradan ujutro smo krenuli u Banja Luku da posjetimo djeda u bolnici. Autobusom smo normalno došli u centar grada ali kada smo izašli našli smo se u jednom sasvim drugom svijetu nego što smo ocekivali. Svuda je bila vojska , grad je bio pun ljudi koji jednostavno nisu pripadali tu. Došli smo u kancelariju kod moje majke koja je radila u bolnici. Rekla nam je da je citava bolnica blokirana i da je vojska na svim ulazima i da puštaju samo zaposlene u krug.

 To znaci da smo džaba došli , izleti mi zakljucak ali je majka imala vec spreman plan. Kaže da svi obucemo bijele mantile kojih je ona imala dovoljno i da jednostavno prodjemo kraj straže. Nije bila loša ideja pa sam se složio ali šta ako nas uhvate onda smo tek nadrljali. Došli smo da vidimo djeda i vidicemo ga rekao sam oblaceci mantil. Nije ni meni baš svejedno bilo ali sam prikrivao napetost zbog ostalih , neka to bude jedna savim normalna šetnja.

Prošli smo kraj vojnika koji su nas samo nezainteresovano pogledali i otišli kod djeda. Poprilicno je bio smršao a blijedo lice nije bilo za prepoznati. Razgovarali smo i sa doktorom koji nam je saopštio da se mora operisati ali on nepristaje na to pa da malo porazgovaramo sa njim. Rekao je da je tumor na jetri i da se mora operisati. Ako se ne operiše umrijece sigurno a ako se operiše onda mogu reci tek kad otvore da li je zlocudni ili ne. Tada postoje canse pedeset posto da je dobrocudni tumor.

Razgovarali smo sa djedom poprilicno dugo i nakraju je pristao da bude operisan. Tu u sobi je bilo puno starijih ljudi i par ih je u meni vidilo pravog doktora. To je malo glupa situacija jer sam se samo nadao da nikome nece pozliti dok sam ja tu. To bi pravo bilo nezgodno ali dobro je prošo. Jedan onako stariji cicica me je pitao kada može ici kuci. Morao sam da ustanem i da mu kažem da mu to mora reci doktor koji ga je primio. Sreca bio je zadovoljan odgovorom jer su mi polako vec živci bili baš napeti.

Prolazili smo opet pokraj vojnika na kapiji. Stajali su onako bahato na kapiji i ubijali se od dosade. Kad smo bili blizu jedan zagleda Almu od glave do pete. Vec smo bili na samom izlazu pa je i mene strah skoro prošao ali kad sam to vidio morao sam da progovorim. Stanem kraj tog vojnika i oštrim glasom ga priupitam šta to treba da znaci. Pošto sam skoro zagalamio on se malo izgubio i poceo da objašnjava da nije ništa loše mislio. Mahinalno je stajao u stavu mirno , vjerovatno je to bila navika kad god neko povisi glas.

Onda mi ga bi žao pa sam ga još samo oštro priupitao ko mu je starješina. Malo je problijedio ali mi je rekao  ima starješine na što sam se ja samo okrenuo i otišao. Kada smo zašli za cošak okrenuo sam se nazad i vidio da se još nije pomakao iz stava mirno. Onda mi ga bi stvarno žao ali moram priznati da je i meni srce kucalo iz peta. Takav stav je više proizišao iz mog vlastitog straha nego iz potrebe da nekog napadam. Vratili smo se taj dan kuci opet sa autobusom. Da bi izašli iz grada trebalo nam je jedno sat vremena.

Vojska je zaustavila sav saobracaj a mi smo iz autobusa gledali nepregledne kolone naroda na traktorima , pretrpani kamioni i auta su prolazila kraj nas. Ljudi na traktorima napola obuceni izgubljenih pogleda gledali su u prazno. Došli smo kuci iscrpljeni od svega toga što se odjednom dogadjalo. Tada nam je postalo jasno da se nešto dogadja što uopšte nije normalno ali smo se svi nadali da je to prolazno i da ce se sve srediti.

Sutradan nas je nazvala moja majka i javila nam da je djed operisan i da ima loše vijesti za nas. Ljekari su ga samo otvorili i zatvorili. Rekli su nam da ima zlocudni tumor i da nemogu više ništa za njega uraditi. Njega su ostavili u ubijedjenju da je operisan i da je sve sada u redu. Baki su rekli u cemu je stvar i necu nikada zaboraviti kako je gorko plakala. Oni su u zadnje vrijeme cesto pricali o smrti. zakljucak im je bio uvijek da bi volili da umru brzo jedno iza drugoga jer su se bojali samoce i takvog života jedno bez drugoga.

To je nešto što ih je najviše pritiskalo – ostati sam u toj sobi gdje su skoro proslavili pedeset godina braka. Citav život biti sretan sa nekim i sada odjednom moraš da se suociš sa cinjenicom da ga uskoro nece više biti. Ostati sam poslije toliko godina je cinjenica koja je strašna. Cinjenica koja donosi strah u ono sutra , neizvjesnost u smisao života. Citav život su im falile one cetiri godine kada je djed bio u logoru a sada je eto ispalo da još ranije mora da napusti ovu dolinu suza. Bio je to udarac koji nije lako opisati , parodija života.

Njemci su im ukrali cetiri godine života a sada eto i bolest. Šta da covjek uopšte kaže i kako da se ponaša? Moram reci da je to vrlo teško. Kako mu reci , bice sve dobro kad znaš da nece? Kako tješiti nekoga ako i tebe još više boli? Kako pokazivati drugom da si hrabar dok se u tebi sve lomi? Mogu samo da kažem , jako teško. Nekada je svoja osjecanja puno teže potisnuti nego da ih pustiš da izlete iz tebe.

Moram samo da kažem da se baka odlucila da sve pokuša sa starim lijekovima i travama. Ona je citav svoj život bavila se sa travama i stvarno je osoba koja se razumila u sav zelenis sa livade.  Nije se predavala nego je nabavila kaktus kako ona kaže protiv raka. Pravila mu je lijekove i bila uz njega dan i noc. Moja majka je takodje došla jer je baki bila stvarno potrebna pomoc. Sama je vec bila toliko malaksala ali se nije predavala tražila je nemoguce i citavu sebe je uložila kao zalog………